English | Srpski
Jevrejski logor: 1941-1942
Zgrade Beogradskog sajmišta, na levoj obali reke save Save, nisu stradale prilikom nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. Udarni talasi obližnjih detonacija (uključujući i onu kada je Jugoslovenska vojska pri povlačenju digla u vazduh Most Kralja Aleksandra) polomili su većinu prozora i napravili rupe na krovovima paviljona. Znacajne štete na objektima, međutim, nije bilo.
Tokom prvih šest meseci okupacije, sajamski paviljoni su ostali prazni i napušteni. Posle podele Jugoslavije, reka Sava je postala državna granica koja je razdvajala okupiranu Srbiju i novonastalu Nezavisnu Državu Hrvatsku. Leva obala reke, naspram Beograda, bila je, bar formalno, deo Hrvatske, a Sajmište označavalo njenu najistočniju tačku. Pošto su nacističke vlasti želele da zadrže direktnu kontrolu nad granicom (posebno zbog blizine srpskoj prestonici), obala reke na hrvatskoj strani je ostala, najvećim delom, pod vlašću nemačke vojne komande u Zemunu (Semlin na nemačkom).
U jesen 1941., kada su streljački vodovi Vermahta sprovodili mere odmazde u kojima je stradala većina Jevreja muškaraca, nacistička je administracija počela da traži lokaciju, pogodnu za smestaj preostalih Jevreja - žena, dece i starih - koji su zbog pola, godina, ili fizičkog stanja bili pošteđeni streljanja. Namera okupatora bila je da Jevreje zadrže u Srbiji do proleća 1942., a potom ih deportuju u "prihvatiliste na istoku", odnosno u jedan od logora u Poljskoj. Prvobitni plan je bio da se za Jevreje izgradi zatočenički logor kod sela Zasavica blizu Sremske Mitrovice, na oko 70km zapadno od Beograda. Kada se ispostavilo da je zemljište na toj lokaciji podložno poplavama gradnja je prekinuta i lokacija napuštena. [1]
Dana 23. oktobra 1941. nemačka vojna uprava je odlučila da, umesto da gradi novi logor, za tu namenu preuredi Beogradsko sajmište, njegove, u tom času, prazne paviljone. To nije bilo idealno mesto za koncentracioni logor, s obzirom na blizinu gradu, ali su ga nadležni, u nedostaku vremena i ideja, prihvatili. [2] Sajmište se nalazilo na teritoriji pod kontrolom lokalne komande u Zemunu (Semlin), te je shodno tome, ovaj logor nazvan Judenlager Semlin - Jevrejski logor Zemun.
Semlin Judenlager 1941-1942
Predložena lokacija za Judenlager bila je formalno na teritoriji Hrvatske, tako da je pre osnivanja logora bilo neophodno odobrenje vlasti u Zagrebu. Ovo je naravno bila čista formalnost, završena preko Ministarstva inostranih poslova u Berlinu. Jedini uslovi koje je hrvatska vlada postavila bili su da logoru ne bude srpskih stražara ili policajaca i da se logor mora snabdevati iz Beograda. [3]
Adaptaciju paviljona izvodila je nemačka državna građevinska firma Todt. Tokom novembra 1941., grupa od oko 200 Jevreja iz logora Topovske šupe radila je na pretvaranju paviljona u logor. [4] Podizali su nizove drvenih ležaja na tri, ponekad četiri sprata, slične onima u drugim nacističkim koncentracionim logorima. Izgradili su i poljske WC-e i instalirali vanjske slavine. Bodljikava žica postavljena je po obodu logora, a komanda ustoličila svoj štab u Centralnoj kuli.
Dana 8. Decembra 1941. svim Jevrejima registrovanim u Beogradu naređeno je da se prijave u kancelariji "Jevrejske policije" (Judenreferat) u Ulici Džordža Vašingtona. Posto su predali ključeve svojih stanova i kuća, sprovedeni su kroz Beograd i preko novoizgrađenog pontonskog mosta na Savi, do logora. Do 12. decembra u logoru je vec bilo preko 5000 zatočenika, ali je taj broj ubrzo porastao na 7000. [5]
Jevreji na putu za logor na Sajmistu (Jevrejski istorijski muzej)
Prvih 5000. žena i dece, koji su stigli na Sajmište, smešteno je u najveću zgradu, Jugoslovenski paviljon br. 3. Ostećen krov i polomljeni prozori propuštali su kišu, sneg i snažan severni vetar, što je uslove za život činilo nepodnošljivim. Četiri male peći nisu mogle da zagreju površinu od oko 5000 m2 , tako da su zatočenici patili od promrzlina i upale pluća. Zbog prenatrpanosti, svaki zatočenik imao je za sebe manje od pola metra prostora, na golim drvenim ležajima. Kada su novi zatočenici, pristigli u januaru 1942., smesteni su u Paviljon br.2, pod jednako nehumanim uslovima. [6]
Hrana je pripremana u kuhinji koja se nalazila u Paviljonu br.4. Dnevno sledovanje sastojalo se od vode, slabog čaja, bajate čorbe od kupusa ili krompira i malog komada suvog kukuruznog hleba. Ovako siromašna ishrana bila je delom i stoga, što su kolaboracionističke vlasti, zadužene za distribuciju hrane u Beogradu, Jevrejski logor stavile na dno liste prioriteta. Iako je na Sajmištu bilo više od 1000 dece, gradska uprava je 3. februara 1942. objavila, da se "isporuka hrane Jevrejskom logoru može vršiti tek posto se zadovolje potrebe svih ostalih stanovnika". [7]
(Više o životu u Jevrejskom logoru možete saznati iz pisama devetnaestogodišnje logorašice Hilde Dajč, koje objavljujemo ovde)
Užasni uslovi u logoru Sajmište desetkovali su logorsku populaciju. Zima 1941/1942. bila je jedna od najhladnijih od kada se pamti. Između decembra 1941. i marta 1942. oko 500 jevrejskih zatočenika umrlo je od hladnoće, bolesti ili gladi. Po svedočenju jedne od malobrojnih preživelih, Šarlote Ćosić (koja je kasnije oslobođena jer je bila udata za "Arijevca"), leševi logoraša su odlagani u bivši Turski paviljon, koji je služio i kao kupatilo i kao mrtvačnica. Svakih nekoliko dana, mrtvi su prenošeni preko zaleđene reke Save i sahranjivani na Jevrejskom groblju. U logoru je postojala bolnica smeštena u Spasićevom paviljonu, u kojoj su radili doktor Moša Alakalaj i bolničarka Hilda Dajč. [8]
Zatočenici su bili izloženi prebijanju i ponižavanju od strane nemačkih stražara. Po svedočenjima preživelih, stražari su često fotografisali žene u toaletima, što su one smatrale posebno ponižavajućim. Desetak zatočenika je ubijeno, uglavnom zato što su pokušavali da prokrijumčare pisma preko osoblja Jevrejske bolnice, koje je posećivalo logor. [9] Pogubljenja su vršena na otvorenom, između Paviljona 3 i 4.
Pored jevrejskih zatočenika, i oko 500 Romkinja i njihove dece dovedeno je na Sajmište u decembru 1941. Po nemačkim rasnim zakonima, Jevreji i Romi tretirani su kao jednako "inferiorni" i bili su, barem formalno, meta sličnog diskriminišućeg tretmana. Medutim, u praksi, nacistička uprava u Beogradu nije sprovodila antiromske i antisemitske mere s jednakim žarom. Iako je mnogo Roma pogubljeno u jesen 1941, romska populacija, u celini, za razliku od jevrejske zajednice, nije bila izložena obaveznoj registraciji ili masovnom sistematskom zatočavanju. U stvari, antiromski zakoni primenjivali su se, uglavnom, na Rome čergare, tj. na pojedince bez stalnog mesta boravka, kojih je, po procenama nacista, na teritoriji Srbije bilo svega 1500. [10] Zbog toga romska zajednica u Srbiji, za razliku od jevrejske, nije bila suočena sa opasnošću od potpunog istrebljenja.
Zatočeni Romi bili su smešteni u Paviljonu br.2, gde se veruje da su uslovi bili gori nego u drugim paviljonima, s obzirom da je većina zatočenika stigla u logor bez ikakvih ličnih stvari. Oko 60 Roma umrlo je tokom zime, uglavnom od bolesti i hladnoće. Ostali su oslobođeni između januara i marta 1942., pošto su, preko prijatelja ili rođaka, uspeli da nabave dokaz da imaju stalno mesto boravka. Poslednja grupa Roma oslobođena je krajem aprila 1942. [11]
Gasni kamion marke Saurer slican onom u kome su stradali Jevreji iz logora Sajmište
Sudbina Jevreja sa Sajmišta bila je sasvim drugačija. U rano proleće 1942., okupatorske vlasti u Beogradu su shvatile da planirano deportovanje Jevreja na istok nije na vidiku. Njihovo oslobađanje, naravno, nije dolazilo u obzir. Lokalna nacistička administracija se zato, baš kao i u jesen 1941., našla pod pritiskom, da što pre sama pronađe "rešenje" za "jevrejski problem". Ovoga puta, međutim, vlast u Berlinu je obezbedila neophodnu "infrastrukturu". U martu 1942. gasni kamion marke Saurer, koji su vozila dva niža SS oficira, Gec i Mejer, stigao je u Beograd. Ovaj kamion, za koji je u nacističkim dokumentima korišćen eufemizam "vozilo za uništavanje vaški" (Entlausungswagen), bio je u stvari običan kamion čiji je auspuh bio prepravljen tako da su izduvni gasovi iz motora preusmeravani u hermetički zatvoren tovarni odeljak kamiona. Kada je auspuh bio ovako postavljen, vožnja u trajanju od 10-15 minuta, bila je dovoljna da ubije 100 ljudi, zaključanih u vozilu. Ova vrsta gasnog kamiona bila je korišćena u nacistickom programu “eutanazije“, tokom 1940., u kojem je stradalo desetine hiljada invalida i mentalno obolelih. Krajem 1941. i pocetkom 1942. godine, isto vozilo testirano je kao metod za "konačno resenje jevrejskog pitanja". [12]
Prve žrtve gasnog kamiona u Beogradu, bile su osoblje i pacijenti iz dve jevrejske bolnice u gradu. Tokom dva dana, 18-19. marta 1942., preko 800 ljudi (uglavnom pacijenata) bilo je utovareno u gasni kamion, u grupama između 80 i 100. Svi su umrli od trovanja ugljenmonoksidom, na putu kroz Beograd, do gubilišta u Jajincima, selu u podnožju planine Avale, južno od grada. Po dolasku u Jajince, sedam Srba zatvorenika vadilo je mrtve iz kamiona i zakopavalo u masovne grobnice. [13]
Čim cu jevrejske bolnice ispražnjene i zatvorene, počelo je uništavanje jevrejskih zatočenika na Sajmištu. Preživela Hedviga Šonfajn, koja je kasnije oslobođena kao švajcarski državljanin, ovako je opisala te dogadaje:
“Odmah po našem dolasku u logor Nemci su saopštili da će se logor postepeno isprazniti, jer će na Sajmište dovesti komuniste, ali nisu hteli reći kuda će nas odvesti…Za prve transporte pozivali su lica da se dobrovoljno jave […] Mnogi su se od njih dobrovoljno javili i otišli prvim transportima. Posle su dolazili ostali na red. Zatim, kada više nije bilo dobrovoljnih prijava, Nemci su sami određivali ko će ići narednim transportom. Prozivali su lica iz unapred sastavljanih spiskova, u koje su uvek uvodili cele porodice - dakle muškarce, žene i decu. Pod rodbinom podrazumevam i dalje rođake - braću, sestre, njihovu decu, zatim babu, dedu, itd…
Transporti su odlazili jednim ogromnim automobilom potpuno zatvorenim, tamno sive boje. U automobilu je moglo stati po 100 lica - 10 redi po 10 lica. U njemu nije bilo sedišta. Auto je stajao uvek ispod zemunskog ulaza u logor - nije nikada ulazio u sam logor.
Onima koji su bili određeni za transport, naređeno je - ili tačnije ljubazno savetovano - da najvrednije stvari ponesu sa sobom, a da sve ostalo brižljivo upakuju i na paketu stave svoju tačnu adresu. Te upakovane stvari internirci su neposredno pred polazak donosili pred sam kamion koji je uvek išao iza velikog sivog automobila, i SS-ovci su ubacivali te pakete u kamion. Odmah posle toga naređeno je internircima da uđu u automobil pa su i automobil i kamion krenuli zajedno nekud- kuda, to nije niko od nas slutio.
Tako su ti transporti odlazili skoro svakog dana. Nedeljom i praznicima obično nije bilo transporta, ali je bilo dana kada je automobil dolazio i dvaput. Šofer sivog automobila ulazio je često u sam logor, sakupljao decu oko sebe, milovao ih, uzimao ih u naručja i delio im bombone. Deca su ga volela, i uvek kad bi došao trčala mu u susret po bombone. Niko nije slutio da ljude odvode u smrt. Čvrsto se verovalo da se radi o preseljenju u neki radni logor. Jednom prilikom pokušala sam da se popnem na kulu komandature odakle bih mogla da vidim u kom pravcu odlazi automobil, ali su me stražari uhvatili i zapretili da će me straljati, kao i svakog drugog koji bude pokušao da to učini. Dogovorili smo se s licima koja su odlazila, da na kamionu za stvari (a ne za ljude jer onaj za ljude nije ulazio u logor), na mestu koje smo označili, zabeleže gde ih je kamion istovario, ali nikada na kamionu ništa nije bilo zabeleženo, iako smo nekoliko puta bili u mogućnosti da pregledamo kamion i prokontrolišemo da li su ranije odvedeni drugovi ispunili svoje obećanje…” [14]
Jevreji koji su ušli u kamion na Sajmištu, nikada više nisu videli svoje stvari. Do trenutka kada bi gasni kamion stigao do svoje destinacije u Jajincima, Jevreji koji su u nekim nemačkim dokumentima označavani kao "tovar", već su bili mrtvi. Ovako to objašnjava istoričar Kristofer Brauning:
"Kada bi bio natovaren, kamion je odlazio do Savskog mosta , na svega nekoliko stotina metara od ulaza u logor, gde bi Andorfer [komandant logora] čekao u kolima, kako ne bi gledao utovar […] Sa druge strane mosta, gasni kamion se zaustavljao i jedan od vozača silazio i zavlačio se pod njega, da bi spojio auspuh sa hermetički zatvorenim tovarnim odeljkom. Kamion sa prtljagom zatočenika bi skretao s puta, a gasni kamion i komandantov auto nastavljali kroz centar Beograda, do gubilišta podno Avale […] deset kilometara južno od grada." [15]
Pontonski most preko kojeg su oficiri Gec i Mejer prelazili u gasnom kamionu na putu za Jajince. U gornjem levom uglu se vide zgrade Jevrejskog logora.
Izmedu 19. marta i 10. maja, Gec i Mejer, praćeni komandantom logora, Herbertom Androferom, vozili su od Sajmišta do Jajinaca i nazad izmedu 65 i 70 puta, usmrtivši pritom oko 6300 Jevreja. Od skoro 7000 Jevreja zatočenih na Sajmištu, manje od 50 žena je preživelo. One su oslobođene, uglavnom, na osnovu toga sto su bile udate za Srbe.
Glasine o tome sta se dešava sa jevrejskim zatočenicima raširile su se Beogradom, među nemačkim vojnicima i kolaboracionistima. Po Kristoferu Brauningu, glasine su stigle i do jevrejskih zajednica u Hrvatskoj i Mađarskoj koje još uvek nisu bile internirane. (16) Izgleda da nemačke vlasti uopste nisu brinule da njihovo zlodelo ostane tajna, "osim kada su u pitanju bile žrtve koje su i dalje bile u logoru" i koje su, nista ne sumnjajući, i dalje verovale da ih transportuju u "tranzitni logor" negde u Jugoslaviji. U jednom trenutku, Androfer je čak podelio lažnu listu "logorskih pravila", da bi medu zatočenicima sačuvao veru u odlazak u drugi logor. [17]
Ubijanje žena, dece i starih u Jevrejskom logoru na Sajmištu, privlači značajnu pažnju istoričara Holokausta, od kojih su neki ovaj zločin opisali kao ključni momenat u eskalaciji nacističke politike prema Jevrejima 1942. godine. Kristofer Brauning napominje, na primer, da je ubijanje na Sajmištu u prolece 1942. bilo "začeće” šireg plana da se unište evropski Jevreji. [18] Štaviše, konstruisanje gasnog kamiona i njegova upotreba u ubijanju Jevreja na Sajmištu, "nagovestilo je efikasnost i rutinsku hladnokrvnost koja ce kasnije biti usavršena u logorima smrti". [19] Brauning objašnjava:
"Stražari su nastavljali da stražare, bilo na mostu, u koncentracionom
logoru, ili nad masovnom grobnicom. Vozači su vozili bilo da je u pitanju limuzina ili gasni kamion. Hemičari su radili u svojoj laboratoriji, bilo da rešavaju ubistva ili da saučestvuju u njima. Mehaničari su radili u garažama na svakom vozilu i u bilo koju svrhu da je korišćeno. Komandanti logora su održavali red u logoru, zašta se nekada Srbima moralo pripretiti, da isporučuju minimalne količine hrane, koje će njihove zatvorenike održavati u životu. Kadkad su za zatvorenike izmišljali lažna pravila nepostojećeg tranzitnog logora, da bi te iste zatvorenike, koji ništa loše ne slute, poslali u smrt." [20]
Tako su učesnici u procesu ubijanja na Sajmištu, među kojim je postojala podela
rada, " radili su svoj posao", istovremeno dajući svoj doprinos uništavanju Jevreja. Ubistvo je postalo, ništa više od "malog incidenta u dugoj karijeri" svih uključenih. [21] Narednih godina, to je postala karakteristična odlika nacističkih logora smrti.
Ono što treba posebno istaći je, da pored značajnog mesta koje Jevrejski logor Sajmište zauzima u široj istoriji uništavanja evropskih Jevreja, isto je toliko ključan i za istoriju Holokausta u Srbiji. U njemu je, za manje od dva meseca, proleća 1942., nestala skoro polovina od ukupnog broja Jevreja sa teritorije okupirane Srbije. Time je Srbija postala prva teritorija pod nacističkom okupacijom, proglašena "očišćenom od Jevreja".
Fusnote
[1] Christopher R. Browning (1985). Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, London: Holms & Meieir, str. 70.
[2] Isto.
[3] Isto.
[4] Koljanin, Milan (1992). Nemački logor na Beogradskom Sajmištu. Beograd: Institut za savremenu istoriju, str. 52.
[5] Isto, str. 52.
[6] Isto, str. 77.
[7] Levntal, Zdenko (1957). Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji. Beograd, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, str. 26.
[8] Koljanin, Milan (1992). Nemački logor na Beogradskom Sajmištu, str. 73.
[9] Levntal, Zdenko (1957). Zločini fašističkih okupatora, str.29.
[10] Isto, str.98.
[11] Isto., str. 104.
[12] Istorija gasnog kamiona opisana je u poglavlju 'The development and production of the Nazi gas van', u Christopher R. Browning (1985). Fateful Months…, str. 57-67.
[13] Christopher R. Browning (1985). Fateful Months…, str. 81.
[14] Levntal, Zdenko (1957). Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, str. 30-31.
[15] Christopher R. Browning (1985). Fateful Months…, str. 80.
[16] Isto, str. 83.
[17] Isto, str.80.
[18] Browning, Christopher (2004). The Origins of the Final Solution, London: William Heinemann, str. 423.
[19] Christopher R. Browning (1985). Fateful Months… str. 84.
[20] Isto.
[21] Isto.